Slobodan



Слободан Манојловић (1954-2010)


Ко неважна карта
на велики улог
пала је: смрт
Само трен пре тога
веровали смо
да се партија може добити
Онда је захладнело
зором се на траву
слагало иње
Као сан на очи
спустила се: смрт
 
Трчали смо ивицом
фудбалских игралишта
наших младости
Бежали линијом траке 
радничког ресторана
до последњег оброка
(Неке жене су заплакале)
А онда
као кап воде
са хладне флаше пива
склизнула је: смрт
 
Наручили смо 
последње туре безнађа
ударили по дупету
поспане конобарице
А онда
као измишљена бројка
на већ погрешно
изведеном рачуну
наплаћена је: смрт
 
Звецкао је ситниш
у пробушеним џеповима
кроз које је нада
ономад
испала и лежала
по ибарским магистралама
изгажена ко невиност
газдарица самачких собица
Планови су потонули
дошла је: смрт
 
Смејали смо се
јер нисмо веровали
треба то признати
Подељен је један
јагњећи бубрег
на равне части
зачињен и у сласт
поједен
Досољена је и: смрт
 
Једна чаша славског вина
остала је пуна
у судопери
Подрхтавао је глас
здравичара
свећа се топила
Онда се као 
мирис тамњана
осетила: смрт
 
Обећао си
макар једна чаша
нечега што није лек
Једно ''иди''
једва подигнута рука
последње је што си ми 
даровао
после чоколаде
а пре сузног погледа
Онда си: затворио очи
 
Смејали смо се (пре тога)
јер се један од нас
није плашио 
а то нисам био ја
Путовао сам у
једном мехуру 
киселе воде
кад су јавили
да те смрт води код себе
(причали су ми потом:
да си се борио до краја)
Као погрешан потез
скакачем
заскочила је: смрт
 
Сузу нисам имао
нисам стигао
да испричам причу
макар
да схватим
Остао је само
бљутав укус кваса
твоја вера
и моја невера
што сам те
лагао
да ћеш живети
а већ си: умирао